Savet

Savet pih…Nije zapravo savet, više je opis u pitanju.
To poređenje mi se svidelo i dalo mi još više elana za ponovno pisanje, ovde u sajber kutku tog nekog izmišljenog svemira.
Vozio sam se juče(da ne kažem šetao), ovim našim novosadskim ulicama oko centra grada.
Biram često tuda da se vozam, jer sve više volim beton pa makar i ovaj naš potpuno uzjeban, nego što volim ljude.
Tu u kvartu uglavnom sretnem komšije, oni me ne zapitkuju previše, osim onog formalnog.
Kako sam, šta ima novo…Ona pitanja na koje malo ko i sluša uopšte odgovor.
Baš su lepi ovi oktobarski dani u kojima se tri od četiri godišnjih doba smene, eto tako.
Kapiram čisto sprdnje radi.
Tu negde blizu mog stana sretoh meni jako dragu osobu.
Nisam ga sretao poslednjih nedelja, pa se baš obradovah.
Reče mi da je u frci, ide na neko snimanje. Usput mu rekoh, da mi je otac umro.
Baš se neprijatno iznenadio.
Jebeš ga, kao i većina nas trudi se da ne čita novine. Barem ne ove naše…Ako se mogu više tako i nazvati. Sad da li sam mislio novinama ili našim, to je već na vama da procenite.
Pita me u jednom trenutku, pišem li.
Pa rekoh, nisam pisao dve godine ali počeh od skoro.
Nisam imao inspiracije previše, a pisanjem da bih pisao i ostao u nekoj žiži interesovanja…šta znam, nije to moj stil.

“Znaš mi koji pišemo, za nas je to pisanje ko kad dobiješ boginje…Dobro je da izađe napolje.”

Zapravo to su oni moji demoni koji me teraju da pišem, jer ako bi sve ovo ostalo unutar mene. Ne bi bilo dobro. Moji a verujem i svačiji demoni kad preliju iz glave, ostavljaju pustoš za sobom.
Volim da inspirišem ljude, a volim i da sretnem ljude koji mene inspirišu.

Što bi dotični Gospodin kog sam sreo, rekao:

“Sve ređe srećem ljude iz mog plemena, zamiču oni u koloni s one strane vremena.”

Joker A Nije Nole (neću spojlovati bez brige)

Pogledah pre par dana pretpremijeru filma Džoker.
Iz mog ne tako skromnog ugla, film je remek-delo.
Pre svega film odlično prikazuje problematiku nečega što mi je veoma blisko, a opet nečega što je svakako univerzalno prepoznatljiva tematika.
Nasilje u porodici, vršnjačko nasilje i mentalne bolesti.
Zapravo govori o svoj  mračnoj destrukciji i autodestrukciji, koju ona u kombinaciji sa nerazumevanjem okoline, ona nose.
Neću spojlovati, ne brinite.
Razlog zašto ovo pišem, zapravo i nije sam film toliko, koliko reakcije ne malog dela američke publike koja ga je gledala u biskopima.
O tome više, za one koji pričaju engleski ovde.

Ljudi su napuštali bioskopsku salu jer im je film o možda najpoznatijem negativcu, bio suviše mračan, nasilan?
Amerikance je posebno pogodilo to što se film prikazuje baš u trenutku, kad su svakojake strahote zavladale u njihovoj zemlji.
Ako pratite vesti, znate i sami da se ništa specijalno nije desilo u Americi.
Govorimo o ogromnoj zemlji gde su teška dela kao što su masovna ubistva, nažalost stvar svakodnevnice.
To je ono što kao i u Srbiji puni novinske stupce, ono što diže tiraž i gledanost.
To je još jedna univerzalna stvar, ljudska sklonost ka vojearizmu.
Otuda tolika pomama i za raznim rijaliti programima.
Ljude jednostavno loži seks, krv i drama.
To je uvek najbolji kontent. To je nešto što prodaje bukvalno sve, od igrica preko filmova i knjiga, do uložaka.
Kao da me je neko ubo iglom u oko sam se osećao dok sam čitao o toj “šokiranosti” američke publike.
Nisam Rusofil, to ste već skontali, a nisam ni Amerofil ali čemu to foliranje?
Zemlja koja je nastala na, pa ne postoji blaža reč od genocida 120 miliona starosedelaca Amerike.
Zemlja koja ima visoku stopu krvnih delikta.
Zemlja koja je započela toliko ratova krajem prošlog i početkom ovog veka.
To su činjenice.
Čisto licemerje pomešano sa novim talasom lažne političke korektnosti.
Politička korektnost se pretvorila u lov na veštice i veoma perfidan način da se uspostavi cenzura u medijima.
Potpuno obesmišljena, na nivou YouTube trendinga.
Ta cela frka oko Džokera podseća, barem mene pomalo na onu priču o Pablu Eskobaru.
Koliko god ga romantizovali, na kraju dana on je bio nemilosrdni diler droge.
Ništa više od toga.
Diler droge, kojem je jedna od najbitnijih želja bila ta, da njegova deca ne krenu njegovim stopama.
Da ne žive u sistemu koji je on dobrim delom ne koristio, nego i kreirao.
Nek se jebu druga deca, samo moja da ne izađu na ulicu.
Potpuni nedostatak empatije i uopšte društvene osvešćenosti.
Nešto kao Srbija, danas.
Svi se lože na Eskobara, ali na internetu sve borci za ljudska prava.
Teško spojive dve priče.
Skoro kao Robin Hud.

Poenta ove moje priče je, nemojte biti licemerni.
To je baš sranje. Ok svakom od nas se desi ali barem nemojte na tako bitnim stvarima biti licemeri.
Još jedna stvar, pogledajte film Joker i potrudite se da ga razumete i preslikate na svoje okruženje.
Previše ljudi oko vas se spolja smeje, a iznutra vrišti tama i čeka da izleti napolje svom svojom silinom.
Demoni, duhovi, veštice nisu ispod kreveta, nalaze se u našim glavama.
Čekaju…